Evo saznao sam da se bliže izbori u Srbiji i to tako što sam slučajno prebacio na satelitsku BK televiziju. Neki ogroman skup se dešavao u nekoj velikoj sali i bio je Bogoljub Karić u publici sa svom rodbinom, a na pozornici je govorio rudar i razgovor je tekao ovako:
Rudar: Radim… Radim… 1000m odnosno 1100m pod zemljom što je skoro nivo mora.
Karić dolazi i kaže: Pozdravite srpskog rudara i sve koji su spremni da hrabro siđu 1000 metara pod zemljom!
Dakle, Mira i ja smo, posle problema sa registracijom oko kola, konačno došli u Vojvodinu negde u drugoj polovini avgusta. Prvo smo u subotu otišli u Sombor do Mirinih i u nedelju smo se uputili do naše venčane kume Mire u Karanac, pored Osijeka u Hrvatskoj. Mira je inače iz Sombora, ako nije jasno. Krenemo i pratimo putokaz “Državna granica” i ja stalno pitam Miru da li idemo u pravom smeru i ona stalno potvrđuje. Dođemo na granični prelaz Bački breg i kažem Miri da smo stigli i pitam još jednom da proverim da li je to to. Ona kaže: “Naravno, to je granični prelaz”. Prođemo naše carinike i dođemo do druge carine. Gledam ja one uniforme, čudno mi nešto. Još i Mira kaže: “Vidi piše nešto i na mađarskom”. Pa nije valjda? Mađarska carina, nego šta. I kako to da se ulazi prvo u Mađarsku, pa tek onda u Hrvatsku? Da bude još malo komplikovanije, Mira nema ni mađarsku vizu, dok ja imam svog džokera – slovenački pasoš. Objasnimo nekako mađarskim carinicima da smo pogrešili i zamolimo ih da nas puste da okrenemo samo auto. Pregledaju nas i puste nas. Okrenemo auto i sada smo već na drugom mađarskom šalteru, ovaj put na izlasku iz zemlje. Mađarska carinica gleda Mirin pasoš i nije joj jasno kako je Mira ušla u Mađarsku bez vize (ne zna da smo samo okrenuli). Dugo joj objašnjavamo na engeskom situaciju, ali joj ništa nije jasno. Na kraju joj kolega objasni da nas pusti, odnosno naredi joj jer ona je stalno htela neka objašnjenja. Dočeka nas naša carina i vidi da smo malopre izašli iz zemlje i da se odmah vraćamo. Sumnjivo im. Misle da smo otišli da preuzmemo neki sumnjivi tovar(možda drogu). Objasnimo da smo pogrešili no svejedno nas detaljno pregledaju. Iz ove situacije smo izašli bogatiji za 4 pečata u pasošu. Nađemo srpsko-hrvatski prelaz konačno (nema nikakvog obeležja – situacija kao stvorena za Mirka Alvirovića, urednika emisije SAT da ukaže na propust putarima). Opet je cariniku našem sumnjivo zašto se vraćamo iz Mađarske tako brzo i opet idemo napolje. Objašnjavamo opet. Dođemo do hrvatskog carinika i on vidi gomilu pečata i pita nas isto. Objasnimo. Pita nas gde smo se uputili. Mi kažemo da idemo u Kopački rit na šta se on zaprepasti i ponovi par puta to kao da idemo tamo gde niko ne ide. Prođemo konačno, dođemo na vreme na brodić i obiđemo sa kumom Nacionalni park Kopački rit. Kuma Mira nas odvela na super riblji ručak u restoran pored zamka Tikveš u kojem su (po nekim navodima) Milošević i Tuđman dogovarali podelu Bosne. Prilično je oronuo zamak, a mogao bi biti sjajno mesto da je sređen. Kada kažemo Karanac ne smemo zaboraviti a da ne spomenemo Denisa Sklepića koji je organizovao jednu interesantnu vrstu seoskog turizma gde gosti borave i jedu u uslovima kao što se to radilo nekad pre 100 do 200 godina unazad. Tu je i konkurencija Bajo koji nudi istu vrstu turizma kao i Denis. A gde je zdrava konkurencija tu turisti mogu samo da profitiraju.
Par fotografija:
Powered by WordPress
