Aleksandar Hajduković Blog

Prethodni vikend je bio produženi pošto je u petak bio praznik – Dan državnosti i mnogi su iskoristili za kraći (ili duži) odmor na moru.
Mi smo se odlučili za odlazak u subotu i da pronađemo apartman na slepo u Ližnjanu ili Medulinu i spojimo sa nedeljom dva dana na moru.
Nije bilo teško, očigledno da sezona i nije baš tako popunjena kako je inače. Prvo nam je rekao 80 EUR, što je definitivno previše za apartman za 2 osobe i kada smo se okrenuli spustio je odmah na 50 EUR, što nam bilo približno isto kad kada bi išli preko agencije (sigurno se da pronaći i za 40 EUR na noć, odnosno 20 EUR po glavi).
Elem… Naučio sam dve stvari:

1. Nikad neću više rezervisati preko agencije privatni smeštaj u Hrvatskoj jer nije problem sam pronaći
2. Kada se budem dogovarao za cenu i odlučivao da li ću izabrati apartman ima prvo da testiram u kakvom je stanju dušek u krevetu za spavanje (ovaj je bio nov, ali katastrofalno mekan i propao – ništa nema gore kada federi od dušega bodu po celom telu i kada se ujutro probudiš slomljen)

Prvi dan smo se kupali na plaži u Ližnjanu, imali smo poslepodne i kišu, pa je bilo lepše biti u moru nego napolju.

Uveče smo bili u Medulini u jeli hobotnicu na žaru (nije bila baš nešto jer se pekla zajedno sa jagnjetinom i svinjetinom i taj miris je nekako povukla). Sam Medulin nam se nije svideo – vašarska atmosfera pre svega, nije nam lep – kako je građeno, uređeno, plaže (ono što smo videli u šetnji). Dok smo se predveče šetali, jedna turistkinja je doživela srčani napad i oživljavali su je (skupila se gomila ljudi – svi vole da gledaju smrt i kako neko umire, samo da se njima to ne dešava i da im nije neko blizak). Mi smo samo prošli mimo radoznale mase i na kraju, u povratku, videli da je telo bilo pokriveno belim čaršafom (nažalost oživljavanje nije uspelo i stariji muž od oko 60 godina bio je u teškom šoku snuždene glave između dva policajca).

Drugi dan, u povratku, otišli smodo proverene varijante i najbolje plaže u Istri, a to je Kamenjak pored Pule – prirodni rezervat, ujedno i najjužniji deo Istre koji ima i par ostrva.

Tamo je stvarno lepo, bili smo i pre i plati se 20 kuna da se kolima uđe u taj rezervat (ekološka taksa) i onda imate pravi lavirint puteva koji vode do puno različitih plaža, tako da se može dobiti mirno mesto pod Suncem (gde nema ljudi, ako volite samoću).

Odličan je i Safari bar, napravljen potpuno od prirodnih materijala, sa prirodnom ladovinom, baš zanimljivo kako je urađeno.

Sledi par slika:

Nedelja, leto, vrućine, vreme za odmor i uživanje, a mi u Ljubljani.

I kako to uvek biva, odluke o izletu se donose brzo, pa smo tako odlučili da odemo negde na kupanje i tako smo izabrali Bled. Umesto na jug na Jadran odlučili smo se za sever i Alpe. Razlog je prost – bliže je, a i voda je lepša za kupanje – 22°C umesto 25°C na moru.

Još kada naprave auto put skroz do Karavanki bićemo na Bledu za neka pola sata maksimalno – oko 50km ima od Ljubljane…

Labudova i pataka je baš bilo puno, pitomi su skroz, jedu iz ruke, a mene je jedan labud kljucnuo u glavu dok sam spavao na drvenom molu i sunčao se. Šta li mu je bilo zanimljivo na mojoj glavi, samo on zna.

Slede slike i par video zapisa…

Slede video zapisi:

Dogovorili smo se da u nedelju ujutro odemo na jednodnevni izlet do malog mesta Selce pored Crikvenice, kako bi se našli sa našim drugarima iz Norveške koji su se, na svojoj Balkanskoj turi, tu zaustavili na još uvek neodređen broj dana.

I tako je i bilo. Ustali smo u 05:00, odradili osnovnu higijenu, spakovali stvari za kupanje za 1 dan, seli u auto i krenuli. Nije bilo nikakve gužve na putu i za dva sata i 10 minuta smo stigli do njih. Malo smo ih iznenadili tako ujutro pa smo seli u obližnjih kafić Pasha na obali mora (je li to onaj u kom puštaju narodnjake?) – iznenadili smo i kelnere koji su tek postavljali stolice.

Kod obližnjeg Albanca smo kupili doručak – ja pojeo burek, Mira neko listnato pecivo.

Došli su ubrzo i prijatelji, popili smo piće, ispričali se i krenuli lagano put plaže. Odabrali smo Kačjak, pa smo išli kolima. Nezgodno je bilo jedino to što nisam mogao nikako suncobran da namestim jer je bio svuda ravan kamen, pa sam nešto improvizovao sa kamenjem koje sam dovlačio, ali vetar mi ga je stalno rušio. Na kraju sam odustao i položio ga bočno i tamo se krio od Sunca kao pas. Nema se baš pigmenta na razbacivanje i duže izlaganje sunce mi škodi, a ne volim kad izgorim i kada mi se koža zategne pa krene da nesnosno svrbi kada krene takva odumrla koža da puca po svim šavovima. Ovako sam fino pročitao odličnu knjigu “Don’t make me think”, Steve Krug, www.sensible.com

Vetar je bio baš jak juče i pravio je ogromne talase, veoma opasne za izlazak iz vode jer su pretili da te razbiju i kamenu obalu. Neki talasi su bili i do 1m visoki. Palac sam malo oderao kada me je na izlasku izbacio iz ravnoteže i kada sam se prihvatio za kamen desnom rukom, ali šaka je samo proklizala. No, ništa strašno. Voda je bila super topla.

Posle smo otišli na večeru kod rođaka od Gagija – u kući u kojoj su i oni boravili. Njegova rođaka, njen momak i njegov kolega iz Zagreba su nam spremili super roštilj i lepo smo se ispričali – zanimljivi mladi ljudi.

Onda smo otišli još malo do rive tražeći kolače od čokolade, nešto nam se baš jelo, ali nismo uspeli naći, u ponudi je samo sladoled – svuda je isti jer su i vlasnici isti.

Krenuli smo oko 20:30 i došli posle 2,5 sata u Ljubljanu umorni. Nije baš preporučljivo napraviti dva puta po 175km zbog jednodnevnog kupanja, obično to i ne radimo, ali prijatelji su bili bitniji. Pričali su nam o super turi koju su napravili kroz Bosnu i baš nam se svidelo, tako da bi možda sledeće godine i mi ponovili slično. Gagi je inače rođeni Mostarac i poznaje Bosnu u dušu.

Slede slike i poneki video…

I na kraju evo smešne reklamne table za riblji restoran sa prasetom na ražnju… Ili, od sve ribe najviše volim svinju….

Pošto sam opazio (statistika posećenosti je čudo) da se ovog leta dosta ljudi zanima za letovanje na Rodosu dodao sam i galeriju sa više fotografija:
>> KLIKNI OVDE DA VIDIŠ CELU FOTOGALERIJU <<

Rodos je čudo – 300 sunčanih dana u godini, od godišnjih doba samo proleće i leto, dovoljno široke ceste za paralelnu vožnju motora i auta, neverovatna količina istorijskih građevina i predmeta iz antičke Grčke i srednjeg veka, ceđeni đus od domaćih pomorandži, peščane plaže na istočnoj obali kojima se ne vidi kraj, uzburkani zapadni deo idealan za surfere, super lep stari grad Rodos, odlična hrana, cene prilagođene imućnijim turistima (Englezima i Skandinavcima), 80km dugačak, 40km širok na najširem delu, veliki zoološki vrt sa gomilom srna, a ima čak i tigar, prodaje se sve živo (neko pokušava i kamenje da uvali)…

Putuje se 2 sata i 20 minuta Boeing-om 737 iz Ljubljane. Lepa nam je baš bivša država iz vazduha, brdovita Bosna, a naročito deo oko Ohridskog jezera i najviše mi se svideo pogled na Prokletije iz visine i potpuno špicasti vrh Očnjak – dakle špic špiceva, ili moderno rečeno vrh vrhova Uživancija je stvarno putovati sa crvenim SLO pasošima – samo pokažeš i ideš odmah dalje, nikakvi pečati se ne lupaju, ništa ne gledaju, ne pitaju, niti kontrolišu. Dovoljna je naravno i lična karta, ali sam tradicionalista. Grci Hrvate kontrolišu detaljnije (oko 20 sekundi po osobi i svakom skeniraju pasoš), ali ipak to ne može da se meri sa prolaznim vremenom kada se ulazi sa srpskim pasošem. Od turista smo čuli samo jedne da govore srpski u mestu Rodos kada se tata sa daljine proderao prema sinu: “Dođi, bre, ovamo, pixka ti materina”.

Iznajmili smo motor za 7 dana, ali smo brzo shvatili da nam je radijus sa njim ograničen na nekih 100km, pa smo uzeli i auto jedan dan kako bi napravili krug oko celog ostrva. Obišli smo skoro sve plaže, a najlepša je ubedljivo jedna koja nije u turističkim informacijama baš tako česta, a nalazi se pored Harakija, levo od srednjovekovnog zamka Feraklos. Zlatni pesak i neverovatno čisto more.

Lepa je i plaža Tzampika.

Fascinantno je selo Lindos, najpoznatije strancima u Grčkoj, bele kuće načičkane ispod starog srednjivekovnog zamka kojeg su naselili krstaši kada su išli malo da prevaspitaju nevernike. Nešto kasnije, istorija se obrnula i taj zamak im je posle bio poslednje utočište kada su Turci “nevernici” navalili na Rodos koji inače ima ekstra dobru poziciju na tromeđi Azije, Afrike i Evrope. Inače je iz Lindosa još pre Hrista otišlo i 15 brodova u osvajanje Troje kao pomoć Bred Pitu, odnosno Ahilu – dakle poprilično davno, a kada su Turci pokorili Rodos nisu ih dirali i pustili su ih da se bave trgovinom. Inače, iz Lindosa je i čuveni kipar koji je napravio Kolosa sa Rodosa – jedno od svetskih čuda. Uništen je još pre Hrista, a moreplovci iz Izraela, koji su još onda imali urođeni njuh za biznis, pokupiše sve delove bronzanog kolosa i odnesoše ga u nepoznatom pravcu. Možda je završio u hiperprodukciji onih turskih džezvica za kafu.

Inače, mi smo bili smešteni u Falirakiju, ili što bi jedna engleskinja rekla Falakhiri (nije joj išlo nikako, a jednu Slovenku koja se zove Minja je zvala Mindža). Faliraki nije posebno zanimiljiv jer ima luna park, a to znači vašarsku atmosferu namenjenu onim lenjim turistima. Večina ih se iz hotela, kada ustanu oko jedan poslepodne, nekako dovuče do hotelskog bazena i izvali pod suncobran i pijucka koktele. Ima čak i kafić za porodice Kremenko i Kamenko.

Prvo mesto južnije od Falirakija je Afantou i tamo je ogromna peščana plaža i jedan ceo dan smo proveli potpuno sami ispred nekog kafića na plaži koji je bio potpuno zapušten nekih mesec dana jer je nastupila post-sezona. Super je bio osećaj, bukvalno kao iz Mad Maxa scenario, vetar je dobro isprevrtao sve živo, suncobrani rastureni, mi smo se smestili pod jedan koji je još odolevao vetru, nadstrešnice na kojima su bili dušeci za sedenje i ležanje i preko kojih su bile prevučene tkanine su bile rasturene skroz. Moja slika to ne može da dočara pošto sam slikao samo zatvoreni kafić. Apsolutno nije bilo nigde žive duše u vidokrugu.

Posle je došao jedan stariji čikica i uživao sunčajući se, pa sam ga slikao iz zasede.

Dva dana smo išli i u posetu Rodosu (na večeru i špacirung) i jedan dan kada sam nosio aparat sam napravio par fotki.

Ovaj pejzaž mi deluje kao iz omiljenog filma Gladijator – ona visoka trava na početku filma kroz koju prolazi šakom.

A tu ispod je i stari antički stadion (200 godina b.c.):

A odmah do njega i antičko pozorište.

Uhvatio sam i Sunce pri zalasku.

Kada smo iznajmili auto došli smo (skroz jugoistočno) do jednog malog primorskog mesta Plimiri i do predivne kantine gde smo naručili ove sveže ulovljene hobotnice koje se suše na štriku iza – bile su baš dobre, pripremljene na roštilju. Iako su zabačeni, zbog samog ambijenta, neposredne blizine mora, sveže hrane, računaju uslugu više nego u drugim restoranima. Inače, podsetilo me je to na moj omiljeni letnji restoran preko puta Novog Sada, nešto dalje od Oficirca prema drugoj marini pored koje ide glavna vodovodna cev, pod nazivom Šaran. Ruralan ambijent potpuno, odmah pored Dunava, zarđale stolice, klimavi stolovi sa plastičnim kariranim mušemama, u debeloj hladovini, a pečena rečna riba i riblja čorba izvrsna, najbolja u široj okolini.

Kada se pređe na drugu stranu ostrva dočekaju nas crkvice, duge trase i nemirno more.

Naravno i zalazak Sunca je neizbežan jer ono i zalazi na zapadu. Inače to Sunce je problematično jer zalazi dosta kasno, a Rent-a-Car vozilo smo morali da vratimo u 21:00. Imali samo sat i po i shvatio sam da nema šanse da napravimo pravi puni krug preko grada Rodosa i zato smo našega Fiata Cinquecento ganjali do kranjih granica i sve to preko planinčuga i gomile krivina, po mrklom mraku. Svetla mu ne bacaju baš daleko, a dugačka gađaki negde u stratosferu pa ništa ne pomažu, magli vetrobransko staklo kao ludo, pa Mira briše kao pravi Rally suvozač, ali ne onaj pravi jer joj je put nepoznat, a i meni. Jednom smo naišli na jednu gadnu krivinu i dobro ušli u susednu traku, srećom niko nije naišao – nije lud da vozi po tim nedođijama. Sve u svemu, uspešno smo stigli, 5 minuta pre isteka roka.

Sada sledi par odabranih slika…

Usamljeni bar na još usamljenijoj plaži. Sezona se je završavala i neki su već zatvorili.

Starac i more

Stara vetrenjača

Luka Rodos

U luci, ostaci starog vremena

Pogled na Rodos pri zalasku Sunca

Antika

Zaboravio sam naziv plaže

Staro selo Lindos

Plaža Tzampika

Ovde smo jeli neverovatno dobre hobotnice na žaru. Vidite ih u daljini kako se sveže suše na štriku. Potpuno zabačeno selo, nijednog turiste, prava Grčka idila i nacionalna taverna.

Čisto more

Pozvali nas kumovi iz Subotice da dodjemo u njihovu kuću u Novom Vinodolskom tako da smo sa nestrpljenjem čekali petak. U četvrtak je Mira kupila par poklona (izabrali smo nekoliko, nama najboljih, slovenačkih proizvoda od vina, sira do pršuta). Ja sam radio do uveče kako bi završio sve što sam planirao. Uzeli smo petak slobodno i rano ujutro krenuli autoputem do Postojne, a onda regionalnom cestom prema Ilirskoj Bistrici i Rijeci i potom laganeze jadranskom magistralom do Crikvenice i Novog Vinodolskog. Trebalo nam je nešto malo više od 2 sata normalnom vožnjom. Dočekali su nas Vanja i Ana i pobacali smo stvari i odmah se uputili na plažu. Voda je super čista, milina za kupanje, plaža kamenita. Kako sam žurio u raspakivanju, nisam poneo taj dan ni suncobran, ni sunčane naočare, a ni vodu. Iako sam se namazao izgoreo sam propisno taj prvi dan, pa sam morao da se čuvam naredna dva dana. Goranu sam rekao da neću nositi laptop, ali eto slagao sam i super mi je došao da mi brže prođe vreme od 12 do 17 časova kada je jako sunce. Osim toga imao sam gužvu da završim jednu Internet stranicu, jer je rok isticao u dolazeću sredu. Super mi je išlo u hladovini i od nekih 10 popisanih stvari na kraju mi je ostala samo jedna za poneti kući.

Razbijali smo se od klope, Mira je pravila neke dobre špagete sa umakom od bazilike i paradajza, jedno veče ribu, no meni je posebnu radost doneo namazni sir ABC mlekare Belje iz Belog Manastira. Evocira uspomene na “Al’ se nekah dobro jelo baš”. Nema ga za kupiti ovde u Sloveniji, pa smo na vreme kupili za poneti u Ljubljanu i evo dva dana su prošla od kako smo se vratili sa odmora, a ostale su još samo dve kutijice. Inače kupili smo i buteljku odličnog korčulanskog zlatnog Pošipa iz područja Čare – zapamtio sam ga dok je o njemu u ekstazi govorio jedan gurman. Ako bi gledali samo cenu definitivno je najbolje vino. Nisam ga nikad probao i za sada je još neotvoren i čeka na pogodnu priliku (nećemo je dugo čekati).

Inače Ana nam je služila redovno sladoled, a naravno i slatko primorsko grožđe je bilo nezaobilazno voće. Spremila nam je i peksimete – hercegovački uštipci…

Do kuće ima da se pešači od plaže uzbrdo po popriličnom nagibu pa se stekne iluzija da se ne može ugojiti bez obzira na količinu unešene hrane. Varka naravno, kao i većina drugih stvari.

Sa trospratne kuće se pruža super pogled na ceo zaliv i na ostvro Krk koje je odmah “prekoputa”. Pored samog grada je i jedno malo kružno ostrvo pod imenom San Marino na kome je jedan samostan, a po površini je uveliko manje od istoimenovane mini države.

U nedelju na dan odlaska su nam Vanjin rođak Zlatan i njegova porodica pripremili pravu gozbu. Roštilj na sve načine, pre toga domaća supa, raznih salata i pića od kojih je najbolje bilo njihovo domaće crno vino. Ja sam samo liznuo jer sam morao da vozim, jer je u Hrvatskoj dozvoljeno 0% alkohola u krvi što znači da verovatno i dugotrajno mirisanje alkohola može da utiče da se čovek odlepi od nule. Stvarno je fantastično vino. Posle došle još i krempite i tako smo se punih stomaka spustili do plaže na zadnje kupanje pred polazak. Voda je bila super, temperatura idealna, slanija je značajnije od slovenačkog dela Jadrana.

Krenuli smo put Ljubljane oko 20:30 i najpre smo pogrešili smer i krenuli preko Velebita, no srećom brzo smo shvatili i vratili se do mora. Onda smo nad Rijekom promašili traku (postoje tri, trebali smo u srednju, a otišli smo u desnu) i lutali smo Rijekom. Pomogao nam je jedan domaćin i vratili smo se na put. I sa tim gubljenjem stigli smo za 2,5 sata oko 23:00, mada sam pogrešno javio Vanji da nam je trebalo 3,5. Vanja i Ana su sutradan krenuli do Aninih u Hercegovinu. Nisam znao da je od Novog Vinodolskog do Dubrovnika čitavih 600km. I evo me nazad na poslu, no samo do petka kada idemo u Opatiju, jer sam dobio nagradnu igru – izlet za četvoro sa ručkom i obilazak Opatije. Inače sam dobio još jednu nagradu koja se zove “Boravak u evropskoj prestonici u trajanju od 6 dana – polupansion”. Nisu rekli koji je to grad, nadam se da nije Bukurešt ili Sofija. Videćemo.

Slede slike: