Aleksandar Hajduković Blog

Dogovorili smo se da u nedelju ujutro odemo na jednodnevni izlet do malog mesta Selce pored Crikvenice, kako bi se našli sa našim drugarima iz Norveške koji su se, na svojoj Balkanskoj turi, tu zaustavili na još uvek neodređen broj dana.

I tako je i bilo. Ustali smo u 05:00, odradili osnovnu higijenu, spakovali stvari za kupanje za 1 dan, seli u auto i krenuli. Nije bilo nikakve gužve na putu i za dva sata i 10 minuta smo stigli do njih. Malo smo ih iznenadili tako ujutro pa smo seli u obližnjih kafić Pasha na obali mora (je li to onaj u kom puštaju narodnjake?) – iznenadili smo i kelnere koji su tek postavljali stolice.

Kod obližnjeg Albanca smo kupili doručak – ja pojeo burek, Mira neko listnato pecivo.

Došli su ubrzo i prijatelji, popili smo piće, ispričali se i krenuli lagano put plaže. Odabrali smo Kačjak, pa smo išli kolima. Nezgodno je bilo jedino to što nisam mogao nikako suncobran da namestim jer je bio svuda ravan kamen, pa sam nešto improvizovao sa kamenjem koje sam dovlačio, ali vetar mi ga je stalno rušio. Na kraju sam odustao i položio ga bočno i tamo se krio od Sunca kao pas. Nema se baš pigmenta na razbacivanje i duže izlaganje sunce mi škodi, a ne volim kad izgorim i kada mi se koža zategne pa krene da nesnosno svrbi kada krene takva odumrla koža da puca po svim šavovima. Ovako sam fino pročitao odličnu knjigu “Don’t make me think”, Steve Krug, www.sensible.com

Vetar je bio baš jak juče i pravio je ogromne talase, veoma opasne za izlazak iz vode jer su pretili da te razbiju i kamenu obalu. Neki talasi su bili i do 1m visoki. Palac sam malo oderao kada me je na izlasku izbacio iz ravnoteže i kada sam se prihvatio za kamen desnom rukom, ali šaka je samo proklizala. No, ništa strašno. Voda je bila super topla.

Posle smo otišli na večeru kod rođaka od Gagija – u kući u kojoj su i oni boravili. Njegova rođaka, njen momak i njegov kolega iz Zagreba su nam spremili super roštilj i lepo smo se ispričali – zanimljivi mladi ljudi.

Onda smo otišli još malo do rive tražeći kolače od čokolade, nešto nam se baš jelo, ali nismo uspeli naći, u ponudi je samo sladoled – svuda je isti jer su i vlasnici isti.

Krenuli smo oko 20:30 i došli posle 2,5 sata u Ljubljanu umorni. Nije baš preporučljivo napraviti dva puta po 175km zbog jednodnevnog kupanja, obično to i ne radimo, ali prijatelji su bili bitniji. Pričali su nam o super turi koju su napravili kroz Bosnu i baš nam se svidelo, tako da bi možda sledeće godine i mi ponovili slično. Gagi je inače rođeni Mostarac i poznaje Bosnu u dušu.

Slede slike i poneki video…

I na kraju evo smešne reklamne table za riblji restoran sa prasetom na ražnju… Ili, od sve ribe najviše volim svinju….

Dogovorili smo se sa Snežom i Frančeskom da idemo na Krk kod Snežine prijateljice Mateje. Krenuli smo u subotu rano ujutro autom i bila je poveća gužva na putu pa nam je trebalo 3,5 sata umesto nešto jače od 2 sata. Našli smo se u Klimnu na Krku u restoranu Oleander i ispalo je kao da smo se dogovorili jer su Sneža i Frančesko došli 10 minuta posle nas – oni iz Trsta, mi iz Ljubljane. Tu smo se našli sa našim domaćinima Matejom i Janijem koji su nas stvarno fenooomenalno ugostili. Jani nam je spremao hobotnicu ispod sača, piletinu na žaru sa krompirima skuvanim i ispečenim na različite fantastične načine, Frančesko je spremao italijanske paste – prvo veče sa morskim ježevima (neverovatno dobro) a drugo veče sa inćunima. Bio je to pravi gurmanski praznik.

Vreme nas je super poslužilo iako su govorili da će biti oblačno i kiše, ali ništa od toga, sunce non-stop i oko 35°C svaki dan. Na Krku je stvarno potpuno opuštanje, a zujanje cvrčaka je neverovatno moćno i potpuno opušta. U ponedeljak nije bilo žive duše na plaži i bilo je baš kao u raju.

Evo i videa sa jedne jako lepe plaže…

Bio je to lep odmor od 3 dana, a ja sam pročitao cele dve knjige u jednom dahu i par stručnih časopisa što i nije bilo teško jer po tom jakom suncu provodim vreme ispod suncobrana namazan faktorom 30.

U odlasku smo super jeli u restoranu Oleander – Mira morsku riblju čorbu, a ja super rižoto.

Slede slike i multimedija…

I na kraju slikao sam i sliku iz Glorije koju sam prelistao kada smo došli i na toj fotografiji su Nataša Bekvalac i Danilo Ikodinović koji je doživeo saobraćajnu nesreću i sada se polako oporavlja… Sa željom u uspešan oporavak objavljujem i tu sliku…

Pozvali nas kumovi iz Subotice da dodjemo u njihovu kuću u Novom Vinodolskom tako da smo sa nestrpljenjem čekali petak. U četvrtak je Mira kupila par poklona (izabrali smo nekoliko, nama najboljih, slovenačkih proizvoda od vina, sira do pršuta). Ja sam radio do uveče kako bi završio sve što sam planirao. Uzeli smo petak slobodno i rano ujutro krenuli autoputem do Postojne, a onda regionalnom cestom prema Ilirskoj Bistrici i Rijeci i potom laganeze jadranskom magistralom do Crikvenice i Novog Vinodolskog. Trebalo nam je nešto malo više od 2 sata normalnom vožnjom. Dočekali su nas Vanja i Ana i pobacali smo stvari i odmah se uputili na plažu. Voda je super čista, milina za kupanje, plaža kamenita. Kako sam žurio u raspakivanju, nisam poneo taj dan ni suncobran, ni sunčane naočare, a ni vodu. Iako sam se namazao izgoreo sam propisno taj prvi dan, pa sam morao da se čuvam naredna dva dana. Goranu sam rekao da neću nositi laptop, ali eto slagao sam i super mi je došao da mi brže prođe vreme od 12 do 17 časova kada je jako sunce. Osim toga imao sam gužvu da završim jednu Internet stranicu, jer je rok isticao u dolazeću sredu. Super mi je išlo u hladovini i od nekih 10 popisanih stvari na kraju mi je ostala samo jedna za poneti kući.

Razbijali smo se od klope, Mira je pravila neke dobre špagete sa umakom od bazilike i paradajza, jedno veče ribu, no meni je posebnu radost doneo namazni sir ABC mlekare Belje iz Belog Manastira. Evocira uspomene na “Al’ se nekah dobro jelo baš”. Nema ga za kupiti ovde u Sloveniji, pa smo na vreme kupili za poneti u Ljubljanu i evo dva dana su prošla od kako smo se vratili sa odmora, a ostale su još samo dve kutijice. Inače kupili smo i buteljku odličnog korčulanskog zlatnog Pošipa iz područja Čare – zapamtio sam ga dok je o njemu u ekstazi govorio jedan gurman. Ako bi gledali samo cenu definitivno je najbolje vino. Nisam ga nikad probao i za sada je još neotvoren i čeka na pogodnu priliku (nećemo je dugo čekati).

Inače Ana nam je služila redovno sladoled, a naravno i slatko primorsko grožđe je bilo nezaobilazno voće. Spremila nam je i peksimete – hercegovački uštipci…

Do kuće ima da se pešači od plaže uzbrdo po popriličnom nagibu pa se stekne iluzija da se ne može ugojiti bez obzira na količinu unešene hrane. Varka naravno, kao i većina drugih stvari.

Sa trospratne kuće se pruža super pogled na ceo zaliv i na ostvro Krk koje je odmah “prekoputa”. Pored samog grada je i jedno malo kružno ostrvo pod imenom San Marino na kome je jedan samostan, a po površini je uveliko manje od istoimenovane mini države.

U nedelju na dan odlaska su nam Vanjin rođak Zlatan i njegova porodica pripremili pravu gozbu. Roštilj na sve načine, pre toga domaća supa, raznih salata i pića od kojih je najbolje bilo njihovo domaće crno vino. Ja sam samo liznuo jer sam morao da vozim, jer je u Hrvatskoj dozvoljeno 0% alkohola u krvi što znači da verovatno i dugotrajno mirisanje alkohola može da utiče da se čovek odlepi od nule. Stvarno je fantastično vino. Posle došle još i krempite i tako smo se punih stomaka spustili do plaže na zadnje kupanje pred polazak. Voda je bila super, temperatura idealna, slanija je značajnije od slovenačkog dela Jadrana.

Krenuli smo put Ljubljane oko 20:30 i najpre smo pogrešili smer i krenuli preko Velebita, no srećom brzo smo shvatili i vratili se do mora. Onda smo nad Rijekom promašili traku (postoje tri, trebali smo u srednju, a otišli smo u desnu) i lutali smo Rijekom. Pomogao nam je jedan domaćin i vratili smo se na put. I sa tim gubljenjem stigli smo za 2,5 sata oko 23:00, mada sam pogrešno javio Vanji da nam je trebalo 3,5. Vanja i Ana su sutradan krenuli do Aninih u Hercegovinu. Nisam znao da je od Novog Vinodolskog do Dubrovnika čitavih 600km. I evo me nazad na poslu, no samo do petka kada idemo u Opatiju, jer sam dobio nagradnu igru – izlet za četvoro sa ručkom i obilazak Opatije. Inače sam dobio još jednu nagradu koja se zove “Boravak u evropskoj prestonici u trajanju od 6 dana – polupansion”. Nisu rekli koji je to grad, nadam se da nije Bukurešt ili Sofija. Videćemo.

Slede slike:

Upeklo Sunce, prži preko cele nedelje. Vratili smo se iz Novog Sada i Sombora i taman smo izbegli talas tropskih vrućina. Ništa zato, sačekale su nas vrućine kod kuće, duduše ipak manje nego u Vojvodini gde je čujem oko 42°C (kod nas oko 35°C). To je sada jako aktuelno kada kreneš da pričaš o tim velikim vrućinama i o vremenu kao i tome da si čuo na vestima da je već dosta ljudi umrlo od malaksalosti i dehidracije. A ja, kao gušter, obožavam kad upekne. Nesrećna strana svega toga je da mi pigment ne prati želju za spavanjem pod suncem, pa kada krenemo na plažu nosim kao češki turista pod miškom suncobran, u desnoj ruci rashladnu torbu, na leđima ruksag, a u levoj ruci je kesa sa patikama za ulazak u vodu kako se ne bi naboli na ježa. Na glavi je kačket, a u rancu dodatno stativ za fotoaparat i fotoaparat. Mira mi povremeno papirnom maramicom briše znoj sa čela kad već nemam kosu da ga zadržava. Dakle, fale mi samo bele čarape i preko njih sandale.

Naravno, i ovog puta smo ostavili kola na dva dana hoda od plaže usled moje paranoje da ćemo teško naći parking mesto, pa uzmi prvo koje vidiš. No, taj deo je stvarno lep za prohodati jer ima jedna pravim čudom otkrivena staza kroz šumu, koja vodi do plaže. Mir i tišina, hlad i onaj zvuk cvrčaka. Put vodi duž ivice visokog klifa sa kog se pruža super pogled na ceo zaliv i evo 2 slike pri povratku:

Posle se izbija na asfaltni put kojim se silazi do mora i onda kroz dečije odmaralište do plaže. Šibamo levo na stene, gde nema puno ljudi, postavljam opremu, nameštam neki krevet od stena prostim preraspoređivanjem kako bi se što manje nažuljali kada postavimo peškire. Sledi ritual mazanja maksimalnim faktorom i dugotrajnim utrljavanjem u dlačurinama obrasle noge i ruke. Mira nema tih problema.

U pauzama između kupanja čitam opuštajuće štivo za plažu “Kako jednostavno implementirati sistem za online plaćanje u Internet trgovini koju smo uradili”, dok Mira čita “Da Vinci Code”. Kako vreme odmiče tako je i sve manje ljudi, ali mene zanima da li smo pravo mesto izabrali kako bi uhvatili zalazak Sunca. Mesto je bilo pravo jer je Sunce zalazilo skoro ispred nas i evo konačno i tih slika…

Pomalo neuobičajeno smo krenuli u nedelju na more i to poprilično kasno, oko 15 časova, posle ručka.

Krenuli smo tačnije u šetnju i obukli se u opremu za laganu šetnju, a onda kada smo videli kako je sunce upeklo, okrenuli smo auto, obukli kupaće, uzeli peškire i pravac more. Jedna od osnovnih prednosti života u Sloveniji je blizina Jadranskog mora koje nam je na samo sat vremena. Autoput nam je bip skoro potpuno prazan jer niko nije išao u 15:30 u nedelju na more. Uglavnom su se svi vraćali kućama, što prema Ljubljani i Mariboru, što prema Austriji.

Odlučili smo se da posetimo Strunjansku plažu jer tamo još nismo bili. Po našoj oceni to je najlepši deo za kupanje na slovenačkom primorju. Parkirali smo auto pored puta i krenuli napamet u laganu šetnju kroz borovu šumu po klifu, negde oko 100m nad obalom mora. Lagano smo se spuštali i evo jednog pogleda sa visine:

Slede dve slike jednog dela plaže:

Inače ceo klif je od sedimenata što se vidi sa slike:

Evo i jedne umetničke:

Posle potapanja nogu u more i izležavanja po kamenju otišli smo uveče u Piran na večeru. Sledi slika marine sa ulaska u Piran i skulptura čuvenog italijanskog majstora za violine Tartinija na glavnom trgu:

Tu je naravno i Piranska crkva: