Aleksandar Hajduković Blog

Za nestrpljive sledi odmah jedna slika sa obale dok čekamo trajekt za Mljet (luka Ston na Pelješcu)

A tu je odmah i cela fotogalerija: >> KLIKNI OVDE DA VIDIŠ GALERIJU <<

Kada sam bio mali čitao sam enciklopedije “Kaži gde” i tamo je pisalo “Mljet – biser Jadrana”. Ne sećam se mnogo osim naslova i toga da su naselili mungose da im očiste ostrvo od zmija i oni su to odlično odradili ali sada se treba rešiti i prevelikog broja mungosa (nismo videli nijednog doduše). Inače, ostrvo ima zelenila u izobilju, najzelenije jadransko ostrvo na kom sam bio i neverovatno kako lepo miriše i kako su glasni zrikavci (non-stop rade).

Put od Ljubljane nije bio lak. Krenuli smo u ponoć želeći da dođemo do podneva, međutim najpre smo čekali sat i po 30km južno od Zagreba zbog jedne saobraćajke, a onda i par navrata na završetku auto puta u dolini Neretve i putovali smo celih 12 do 13 sati sa pauzama. Inače je potrebno oko 8 sati jer je skoro non-stop autoput – maltene do Neuma. Čujem da se Hrvati žale na cenu slovenačke vinjete, kao skupo im… A kod njih (u jednom smeru prema Mljetu) plaća se za njihov autoput skoro 26,3 EUR (5 + 191 = 196 kuna). Mada, ako se pogleda realno, vlasnik autoputa (koncesije na 20 godina) je Amerikanac, tako da Hrvati, u stvari i nisu ništa krivi. Lep je svakako autoput, naročito deo od Splita dolinom Neretve prema Bosni, kao u Need For Speed dugačke ravnine koje se spuštaju nizbrdo.
Dolina Neretve je stvarno lepa i veoma rodna, voće Černobilskih dimenzija je svuda na dohvat ruke pored puta i mami da se zaustavite. Pravili smo pauze zbog malog Filipa, dobro je podneo, sviđa mu se sedalica Romer Cowmouflage.
Trajektom se vozi dugo, možda 40 minuta maksimalno, i iz Sobre na Mljetu smo otišli levo u Saplunaru. Mirno mestašce, odnosno par kuća koje izdaju apartmane. Mi smo bili u vili Hansal i lep je bio smeštaj, imali smo super pogled na more. Oni imaju mini trgovinicu koja nudi one najosnovnije namirnice – dakle, ponesite sve sa sobom i naravno keš jer ovde plastiku (kreditne kartice) niko ne prima. E da, spremite se i na to da racionalno vodu trošite pošto Mljet nema vodu već se skuplja kišnica, a i vatrogasci dovoze i prazne cisterne.
Konoba Starmasi možda prima kartice (piše na vratima), ali nismo bili. Bili smo kod njihovih suseda “Vila Mirosa” i jeli super jastoga na žaru sa špagetami.

Za hobotnicu ispod sača najbolje je u Tritonu u Babinom polju u centru delu ostrva (nema vezu sa morem).

A evo i kako izgleda unutra u konobi…

Saplunara je u jugoistočnom delu, a u zapadnom delu su dva slatko-slana jezera i to je deo nacionalnog parka (plaća se ulazak 90 kuna po osobi a to vam važi ceo odmor – možete više puta ići). U sredini jezera je malo ostrvce sa crkvicom – liči u neku ruku po tome na Bled ali tu se i sva sličnost završava. Imate i na jugu na sredini Odisejevu pećinu u kojoj je bio zarobljen dugo godina, plivajući ulazite.

Odlazak do Dubrovnika ne smete propustiti kada ste ovako blizu. Imate iz Sobre (jeste malo nezgodno) u 6 ujutro ili u 6:15 ujutro (zavisi od dana) katamaran koji vozi 1:10 do Dubrovnika. Povratak vam je u 19:15 (zna biti naporno ako niste poneli kupaće kao mi, ne ponovite tu grešku).

U Saplunari je pesak, idealno za bebe, plitak je ulazak, a i sami apartmani su jako blizu plaže što je stvarno praktično.

I na kraju zvuk zrikavaca sa Mljeta…

Lepo je u Rovinju – treba otići.
Mi smo bili u apartmanu na kopnu, ali najviše nam se svidelo ostrvo “Crveni otok” i išli smo brodićem na njega.
Prvo, čisto je more i lepe su plaže.
Drugo, samo ostrvo je jako lepo sređeno i firma koja drži hotel Istra (Maistra) je sve to super napravila – ima i spravica za vežbanje kao u milom mi Tivoliju. Definitivno, ako budemo išli sledeći put u Rovinj gledaćemo da uhvatimo boravak na Crvenom otoku u hotelu Istra:

• U cenu je uključeno korišćenje fitnesa, bazena
• Wellness centar
• Besplatan prevoz sa ostrva do Rovinja i nazad (inače je 40 kuna povratna karta – oko 6 EUR)
• Besplatan parking u Rovinju
• Nije baš jevtino i možda je idealno za predsezonu ili postsezonu kada se može dobiti za pola cene…

Imali smo super vreme za fotografisanje – prava mala mećava koja se dešavala na 1km od nas, a nas nije zakačila.
Zato je i većina sličnih slika.

Prvo galerija:
>> KLIKNI OVDE DA VIDIŠ CELU FOTOGALERIJU <<

Dogovorili smo se sa Snežom i Frančeskom da idemo na Krk kod Snežine prijateljice Mateje. Krenuli smo u subotu rano ujutro autom i bila je poveća gužva na putu pa nam je trebalo 3,5 sata umesto nešto jače od 2 sata. Našli smo se u Klimnu na Krku u restoranu Oleander i ispalo je kao da smo se dogovorili jer su Sneža i Frančesko došli 10 minuta posle nas – oni iz Trsta, mi iz Ljubljane. Tu smo se našli sa našim domaćinima Matejom i Janijem koji su nas stvarno fenooomenalno ugostili. Jani nam je spremao hobotnicu ispod sača, piletinu na žaru sa krompirima skuvanim i ispečenim na različite fantastične načine, Frančesko je spremao italijanske paste – prvo veče sa morskim ježevima (neverovatno dobro) a drugo veče sa inćunima. Bio je to pravi gurmanski praznik.

Vreme nas je super poslužilo iako su govorili da će biti oblačno i kiše, ali ništa od toga, sunce non-stop i oko 35°C svaki dan. Na Krku je stvarno potpuno opuštanje, a zujanje cvrčaka je neverovatno moćno i potpuno opušta. U ponedeljak nije bilo žive duše na plaži i bilo je baš kao u raju.

Evo i videa sa jedne jako lepe plaže…

Krk i cvrčci

Bio je to lep odmor od 3 dana, a ja sam pročitao cele dve knjige u jednom dahu i par stručnih časopisa što i nije bilo teško jer po tom jakom suncu provodim vreme ispod suncobrana namazan faktorom 30.

U odlasku smo super jeli u restoranu Oleander – Mira morsku riblju čorbu, a ja super rižoto.

Slede slike i multimedija…

I na kraju slikao sam i sliku iz Glorije koju sam prelistao kada smo došli i na toj fotografiji su Nataša Bekvalac i Danilo Ikodinović koji je doživeo saobraćajnu nesreću i sada se polako oporavlja… Sa željom u uspešan oporavak objavljujem i tu sliku…

Pošto sam opazio (statistika posećenosti je čudo) da se ovog leta dosta ljudi zanima za letovanje na Rodosu dodao sam i galeriju sa više fotografija:
>> KLIKNI OVDE DA VIDIŠ CELU FOTOGALERIJU <<

Rodos je čudo – 300 sunčanih dana u godini, od godišnjih doba samo proleće i leto, dovoljno široke ceste za paralelnu vožnju motora i auta, neverovatna količina istorijskih građevina i predmeta iz antičke Grčke i srednjeg veka, ceđeni đus od domaćih pomorandži, peščane plaže na istočnoj obali kojima se ne vidi kraj, uzburkani zapadni deo idealan za surfere, super lep stari grad Rodos, odlična hrana, cene prilagođene imućnijim turistima (Englezima i Skandinavcima), 80km dugačak, 40km širok na najširem delu, veliki zoološki vrt sa gomilom srna, a ima čak i tigar, prodaje se sve živo (neko pokušava i kamenje da uvali)…

Putuje se 2 sata i 20 minuta Boeing-om 737 iz Ljubljane. Lepa nam je baš bivša država iz vazduha, brdovita Bosna, a naročito deo oko Ohridskog jezera i najviše mi se svideo pogled na Prokletije iz visine i potpuno špicasti vrh Očnjak – dakle špic špiceva, ili moderno rečeno vrh vrhova Uživancija je stvarno putovati sa crvenim SLO pasošima – samo pokažeš i ideš odmah dalje, nikakvi pečati se ne lupaju, ništa ne gledaju, ne pitaju, niti kontrolišu. Dovoljna je naravno i lična karta, ali sam tradicionalista. Grci Hrvate kontrolišu detaljnije (oko 20 sekundi po osobi i svakom skeniraju pasoš), ali ipak to ne može da se meri sa prolaznim vremenom kada se ulazi sa srpskim pasošem. Od turista smo čuli samo jedne da govore srpski u mestu Rodos kada se tata sa daljine proderao prema sinu: “Dođi, bre, ovamo, pixka ti materina”.

Iznajmili smo motor za 7 dana, ali smo brzo shvatili da nam je radijus sa njim ograničen na nekih 100km, pa smo uzeli i auto jedan dan kako bi napravili krug oko celog ostrva. Obišli smo skoro sve plaže, a najlepša je ubedljivo jedna koja nije u turističkim informacijama baš tako česta, a nalazi se pored Harakija, levo od srednjovekovnog zamka Feraklos. Zlatni pesak i neverovatno čisto more.

Lepa je i plaža Tzampika.

Fascinantno je selo Lindos, najpoznatije strancima u Grčkoj, bele kuće načičkane ispod starog srednjivekovnog zamka kojeg su naselili krstaši kada su išli malo da prevaspitaju nevernike. Nešto kasnije, istorija se obrnula i taj zamak im je posle bio poslednje utočište kada su Turci “nevernici” navalili na Rodos koji inače ima ekstra dobru poziciju na tromeđi Azije, Afrike i Evrope. Inače je iz Lindosa još pre Hrista otišlo i 15 brodova u osvajanje Troje kao pomoć Bred Pitu, odnosno Ahilu – dakle poprilično davno, a kada su Turci pokorili Rodos nisu ih dirali i pustili su ih da se bave trgovinom. Inače, iz Lindosa je i čuveni kipar koji je napravio Kolosa sa Rodosa – jedno od svetskih čuda. Uništen je još pre Hrista, a moreplovci iz Izraela, koji su još onda imali urođeni njuh za biznis, pokupiše sve delove bronzanog kolosa i odnesoše ga u nepoznatom pravcu. Možda je završio u hiperprodukciji onih turskih džezvica za kafu.

Inače, mi smo bili smešteni u Falirakiju, ili što bi jedna engleskinja rekla Falakhiri (nije joj išlo nikako, a jednu Slovenku koja se zove Minja je zvala Mindža). Faliraki nije posebno zanimiljiv jer ima luna park, a to znači vašarsku atmosferu namenjenu onim lenjim turistima. Večina ih se iz hotela, kada ustanu oko jedan poslepodne, nekako dovuče do hotelskog bazena i izvali pod suncobran i pijucka koktele. Ima čak i kafić za porodice Kremenko i Kamenko.

Prvo mesto južnije od Falirakija je Afantou i tamo je ogromna peščana plaža i jedan ceo dan smo proveli potpuno sami ispred nekog kafića na plaži koji je bio potpuno zapušten nekih mesec dana jer je nastupila post-sezona. Super je bio osećaj, bukvalno kao iz Mad Maxa scenario, vetar je dobro isprevrtao sve živo, suncobrani rastureni, mi smo se smestili pod jedan koji je još odolevao vetru, nadstrešnice na kojima su bili dušeci za sedenje i ležanje i preko kojih su bile prevučene tkanine su bile rasturene skroz. Moja slika to ne može da dočara pošto sam slikao samo zatvoreni kafić. Apsolutno nije bilo nigde žive duše u vidokrugu.

Posle je došao jedan stariji čikica i uživao sunčajući se, pa sam ga slikao iz zasede.

Dva dana smo išli i u posetu Rodosu (na večeru i špacirung) i jedan dan kada sam nosio aparat sam napravio par fotki.

Ovaj pejzaž mi deluje kao iz omiljenog filma Gladijator – ona visoka trava na početku filma kroz koju prolazi šakom.

A tu ispod je i stari antički stadion (200 godina b.c.):

A odmah do njega i antičko pozorište.

Uhvatio sam i Sunce pri zalasku.

Kada smo iznajmili auto došli smo (skroz jugoistočno) do jednog malog primorskog mesta Plimiri i do predivne kantine gde smo naručili ove sveže ulovljene hobotnice koje se suše na štriku iza – bile su baš dobre, pripremljene na roštilju. Iako su zabačeni, zbog samog ambijenta, neposredne blizine mora, sveže hrane, računaju uslugu više nego u drugim restoranima. Inače, podsetilo me je to na moj omiljeni letnji restoran preko puta Novog Sada, nešto dalje od Oficirca prema drugoj marini pored koje ide glavna vodovodna cev, pod nazivom Šaran. Ruralan ambijent potpuno, odmah pored Dunava, zarđale stolice, klimavi stolovi sa plastičnim kariranim mušemama, u debeloj hladovini, a pečena rečna riba i riblja čorba izvrsna, najbolja u široj okolini.

Kada se pređe na drugu stranu ostrva dočekaju nas crkvice, duge trase i nemirno more.

Naravno i zalazak Sunca je neizbežan jer ono i zalazi na zapadu. Inače to Sunce je problematično jer zalazi dosta kasno, a Rent-a-Car vozilo smo morali da vratimo u 21:00. Imali samo sat i po i shvatio sam da nema šanse da napravimo pravi puni krug preko grada Rodosa i zato smo našega Fiata Cinquecento ganjali do kranjih granica i sve to preko planinčuga i gomile krivina, po mrklom mraku. Svetla mu ne bacaju baš daleko, a dugačka gađaki negde u stratosferu pa ništa ne pomažu, magli vetrobransko staklo kao ludo, pa Mira briše kao pravi Rally suvozač, ali ne onaj pravi jer joj je put nepoznat, a i meni. Jednom smo naišli na jednu gadnu krivinu i dobro ušli u susednu traku, srećom niko nije naišao – nije lud da vozi po tim nedođijama. Sve u svemu, uspešno smo stigli, 5 minuta pre isteka roka.

Sada sledi par odabranih slika…