Nebuloze koje siluju jezik i koje “nazovi” novinari prevode po Vuku (a nisu uvek dosledni)…
Tuesday, November 30, 2010
Sunday, November 28, 2010
Krenuli smo u šetnju pre ručka i uhvatio nas je sneg koji se sve vreme pojačavao.
Mali je u kolicima spavao, a polovinu puta i gledao šta to tako gusto pada i zašto je hladnije.
Bio je to pravi snežni rally po parku Tivoli. Lepo je – volim zimu.
Saturday, November 27, 2010
Juče je pao prvi sneg nadolazeće zime u Sloveniji i danas smo iskoristili subotu da odemo do Muggia-e i lanaca outleta u Italiji, ne bi li našli nešto zanimljivo, a i da napravimo prvi morski izlet sa Filipom.
Dok smo se vozili prema moru prolazili smo kroz lepe snežne predele, najviše oko Postojne i onda, kada se prođe Postojna, dolazi nagla promena i nema više snega (uticaj mediteranske klime).
Na moru je sunčano i prolećno vreme sa zubatim Suncem (bura nije duvala).
Našli smo lako Muggia-u, setio sam se da moram na drugi prelaz ući u Italiju a da nije Fernetiči i kada sam video tablu Škofije upalila mi se lampica u glavi i osvežilo sećanje. Dok su žena i sestra kupovale (oko sat i po vremena) sam vozao Filipa i pravio višestruke krugove oko outlet trgovina, tako da sam upoznao sve moguće puteve i kombinacije. Spavao je sve vreme a evo i jedan video iz vožnje:
Iskoristili smo Italiju i da kupimo ono što nema kod nas, a to je super dobro osvežavajuće penušavo belo vino Prosecco, njihov pelati i paradajz sok i omiljeni nam Affumicato dimljeni sir.
U povratku se parkirali kod Portoroža i napravili peške krug do Pirana, Filip je jeo, u povratku smo hteli još negde da odemo na večeru pošto smo ogladneli, ali to je bilo previše za Filipa. Izmorio sam se i ja što od sklapanja i rasklapanja kolica, višestrukih pakovanja, nameštanja Filipa u sedalicu, trčanja sa kolicima ne bi li se smirio kada je počeo da plače. U povratku se derao neverovatno – dosadilo mu je, prenaporan izlet za njega tako malog.
Još par slika (uslikamo mobilnim telefonom kao i video zapisi – ne da mi se više da nosim teški fotoaparat).
Friday, November 26, 2010
Prvo da se malo pohvalimo – ovo je jubilarna 200-ta objava (tekst). Hvala, hvala 
Danas je pao prvi sneg u Ljubljani i baš je lepo, jedino me je malo brinulo kako ću se biciklom vratiti sa posla, ali i to je rešeno – bitno je da se vratite pre nego što sneg smrzne, mada se da i po ledu voziti sasvim lepo na dva točka. Jedina prepreka za bicikl je duboki sneg do kolena.
A evo i noćne vožnje:
Moj stav:
Zadovoljan sam u Sloveniji. Normalan život u normalnoj državi, to je dovoljno kao početna osnova za sve ostalo, a to ostalo je stvar lične ambicije, ko šta već želi da postigne u životu. Podržavam i one koji su ostali i oni koji su otišli (svako traži svoju sreću).
Elem, tema ovog posta je “Odliv mozgova iz Srbije” – danas je bio tekst na sajtu B92 Mladi otišli i “odneli” 12 mlrd. € u kome:
Branko Kovačević, rektor Univerziteta u Beogradu, smatra da je vreme za akciju na najvišem nivou. On navodi da su obrazovani mladi ljudi koji su nakon završenog školovanja napustili zemlju koštali Srbiju više od 12 milijardi evra.
Veoma bitan kuriozitet:
Kada su uvideli koliko je negativnih komentara došlo brzo su promenili naslov iz “Mladi otišli i “odneli” 12 mlrd. €” u “Naša deca potrebna našoj zemlji“.
Ovo je komentar koji oslikava tok cele rasprave:
Čudno li je što pismen čovek ne vidi perspektivu u svinjcu ?!
(Radojica, 25. novembar 2010 20:16)
Puno komentara je došlo na ovaj tekst, uglavnom od obrazovanih ljudi iz dijaspore koji su otišli i svi su uglavnom ogorčeni na sadržaj te poruke i mnogo ih je iznosilo stavove zašto su otišli, zašto im je bolje i zašto se nikad neće vratiti.
Ono što je meni zapalo za oko je to da je između redova prisutna velika želja da se pokaže lični stav komentatora iz dijaspore: “Ja sam bio u pravu, a vi koji ste ostali niste”, i želja za ispoljavanjem lične sreće i opravdavanja svog odlaska od strane većine komentatora: “Stvarno sam bio pametan što sam otišao jer vidim da ta Srbija ne da nije napredovala, nego svakim danom sve više nazaduje i hvala bogu da ne moram da radim za te bedne pare za koje ljudi dole rade.”
Odnosno, oni koji su otišli žele da se pohvale pred matičnim jatom sa svojim ličnim uspehom (koji je uglavnom izražen kroz mesečne novčane jedinice, kroz materijalne stvari koje su nabavili, ili ušteđevinu koju su prikupili) ne bi li im neko od domaćina iz rođene im zemlje barem kroz neki komentar izrekao javnu pohvalu.
Dijaspora kroz komentare na sve načine pokušava “da ocrni ono tamo dole”, a “uzdigne ovo ovde” i znajući da time nervira “one tamo dole”, što druga strana nikad neće priznati već će im vraćati kroz komentare “i ne vraćaj se, ne trebaš nam” ili “ćuti i radi za tvog kapitalistu, samo radiš, a čezneš za provodom u Srbiji”. Zaključak je da je dijaspora (većina komentatora), ma kako paradoksalno zvučalo, srećnija “ne zato što je njima bolje”, već “zato što je onim dole lošije”.
Pouka svega je: “Ne gledaj u tuđe dvorište, već uredi svoje”.
