Pozvali nas kumovi iz Subotice da dodjemo u njihovu kuću u Novom Vinodolskom tako da smo sa nestrpljenjem čekali petak. U četvrtak je Mira kupila par poklona (izabrali smo nekoliko, nama najboljih, slovenačkih proizvoda od vina, sira do pršuta). Ja sam radio do uveče kako bi završio sve što sam planirao. Uzeli smo petak slobodno i rano ujutro krenuli autoputem do Postojne, a onda regionalnom cestom prema Ilirskoj Bistrici i Rijeci i potom laganeze jadranskom magistralom do Crikvenice i Novog Vinodolskog. Trebalo nam je nešto malo više od 2 sata normalnom vožnjom. Dočekali su nas Vanja i Ana i pobacali smo stvari i odmah se uputili na plažu. Voda je super čista, milina za kupanje, plaža kamenita. Kako sam žurio u raspakivanju, nisam poneo taj dan ni suncobran, ni sunčane naočare, a ni vodu. Iako sam se namazao izgoreo sam propisno taj prvi dan, pa sam morao da se čuvam naredna dva dana. Goranu sam rekao da neću nositi laptop, ali eto slagao sam i super mi je došao da mi brže prođe vreme od 12 do 17 časova kada je jako sunce. Osim toga imao sam gužvu da završim jednu Internet stranicu, jer je rok isticao u dolazeću sredu. Super mi je išlo u hladovini i od nekih 10 popisanih stvari na kraju mi je ostala samo jedna za poneti kući.
Razbijali smo se od klope, Mira je pravila neke dobre špagete sa umakom od bazilike i paradajza, jedno veče ribu, no meni je posebnu radost doneo namazni sir ABC mlekare Belje iz Belog Manastira. Evocira uspomene na “Al’ se nekah dobro jelo baš”. Nema ga za kupiti ovde u Sloveniji, pa smo na vreme kupili za poneti u Ljubljanu i evo dva dana su prošla od kako smo se vratili sa odmora, a ostale su još samo dve kutijice. Inače kupili smo i buteljku odličnog korčulanskog zlatnog Pošipa iz područja Čare – zapamtio sam ga dok je o njemu u ekstazi govorio jedan gurman. Ako bi gledali samo cenu definitivno je najbolje vino. Nisam ga nikad probao i za sada je još neotvoren i čeka na pogodnu priliku (nećemo je dugo čekati).
Inače Ana nam je služila redovno sladoled, a naravno i slatko primorsko grožđe je bilo nezaobilazno voće. Spremila nam je i peksimete – hercegovački uštipci…
Do kuće ima da se pešači od plaže uzbrdo po popriličnom nagibu pa se stekne iluzija da se ne može ugojiti bez obzira na količinu unešene hrane. Varka naravno, kao i većina drugih stvari.
Sa trospratne kuće se pruža super pogled na ceo zaliv i na ostvro Krk koje je odmah “prekoputa”. Pored samog grada je i jedno malo kružno ostrvo pod imenom San Marino na kome je jedan samostan, a po površini je uveliko manje od istoimenovane mini države.
U nedelju na dan odlaska su nam Vanjin rođak Zlatan i njegova porodica pripremili pravu gozbu. Roštilj na sve načine, pre toga domaća supa, raznih salata i pića od kojih je najbolje bilo njihovo domaće crno vino. Ja sam samo liznuo jer sam morao da vozim, jer je u Hrvatskoj dozvoljeno 0% alkohola u krvi što znači da verovatno i dugotrajno mirisanje alkohola može da utiče da se čovek odlepi od nule. Stvarno je fantastično vino. Posle došle još i krempite i tako smo se punih stomaka spustili do plaže na zadnje kupanje pred polazak. Voda je bila super, temperatura idealna, slanija je značajnije od slovenačkog dela Jadrana.
Krenuli smo put Ljubljane oko 20:30 i najpre smo pogrešili smer i krenuli preko Velebita, no srećom brzo smo shvatili i vratili se do mora. Onda smo nad Rijekom promašili traku (postoje tri, trebali smo u srednju, a otišli smo u desnu) i lutali smo Rijekom. Pomogao nam je jedan domaćin i vratili smo se na put. I sa tim gubljenjem stigli smo za 2,5 sata oko 23:00, mada sam pogrešno javio Vanji da nam je trebalo 3,5. Vanja i Ana su sutradan krenuli do Aninih u Hercegovinu. Nisam znao da je od Novog Vinodolskog do Dubrovnika čitavih 600km. I evo me nazad na poslu, no samo do petka kada idemo u Opatiju, jer sam dobio nagradnu igru – izlet za četvoro sa ručkom i obilazak Opatije. Inače sam dobio još jednu nagradu koja se zove “Boravak u evropskoj prestonici u trajanju od 6 dana – polupansion”. Nisu rekli koji je to grad, nadam se da nije Bukurešt ili Sofija. Videćemo.
Slede slike:
