Aleksandar Hajduković Blog

Ovo je jedan od onih najboljih dana… Jesen na polovini, a vreme kao nekad u proleće. Stariji se sigurno sećaju proleća – prepoznaje se po tome da se iz debelih zimskih jakni preoblači u “gornjak”, odnosno u teksas jaknu ili nešto slično. Ovi mlađi to još nisu doživeli, jer iz zimskih jakni prelaze direktno na kratke rukave. Međutim, sada imaju priliku da u jesen dožive proleće. U šahu bi se reklo rokada, a u vicu: “Ko doživi jesen, za njega nema zime”. Inače, pamti li još neko gornjak kao deo odeće? To se skoro više i ne kupuje. Slabo ide i prodaja tankih prolećnih jakni – definitivno posledica ubrzanih klimatskih promena.

Mira je imala svoje prvo dežurstvo, prilično naporno jer je uspela da odspava samo 2 sata, tako da smo krenuli oko 11 časova prema Škofji Loki po drugara Ninoslava. Zaustavili smo se prvo u Kranju u kafiću Randevu da popijemo kafu i prelistamo sve moguće dnevne novine. Odatle smo krenuli pravac Tržič, Ljubelj pa Klagenfurt (Celovec). Pri penjanju na Ljubelj ustanovili smo da mašina 1.6, 100KS, pri usponu od 18%, ne može da ide brže od 60km/h sa nas troje putnika. Predeo i cela alpska dolina je predivna u ovo doba godine – sve je narandžasto i crveno. Evo par fotografija sa mesta gde smo se na kratko zaustavili:

Prošli smo granicu i tako obavili misiju (da Mira dobije austrijski pečat kako bi opet mogla da dobije austrijsku vizu). Taj jug Austrije je neverovatno lep, naravno jesen mu daje posebnost. Kuće male, drvene, sa gomilom cveća na prozorima. Naravno ima i vila. Zaustavili smo se da slikamo sledeće drvo i lišće:

Parkirali smo u Klagenfurtu i krenuli u laganeze subotnju šetnju. Tačno se vidi uticaj Austro-Ugarske na arhitekturu Novog Sada jer je centar Klagenfurta kao preslikana Dunavska ulica i Zmaj Jovina. Svratili smo u obližnji H&M, kupili neke sitnice i seli u obliznju poslastičarnicu gde smo naručili čuveni Appfelstrudel (štrudla od jabuka napravljena od tankih kora) i odlično pecivo. Kada samo naručivali nije nam baš išao nemački pa je konobarica odmah pitala na srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorskom: “Jeste li vi iz Slovenije?”

Na kraju smo došli do Vrbskog jezera (Wörthersee), najtoplijeg alpskog jezera, sunčali se na molovima i uživali:

Inače veći deo obale jezera je u privatnom vlasništvu i nije prohodna. Svuda su table sa natpisima “Privatan posed”. Našli smo jedan deo gde može normalno da se prošeta, ali, kao što se sa slike vidi, sunce je već uveliko krenulo da zalazi.

Nestvrstani…

Nekad je to bilo značajno udruženje uglavnom siromašnih (mahom afričkih) zemalja pokrenuto na samoinicijativu moćnog nam vođe (odavno pokojnog i u velikoj većini naroda omraženog, odnosno obožavanog). Siromašne zemlje…, nema se para…, pa su vođe bile prinuđene da, zbog manjka sredstava, puše cigarete bez filtra, jer su jevtinije (obične jesu, tompus pa baš i nije). Provod tamo, provod vamo, nije bilo loše nekima.

U današnjim uslovima bi se to moglo preformulisati u sve ljude koji ne mogu slobodno da se kreću van svoje zemlje bez vize.

Sve je počelo kada sam krenuo da prikupljam papirologiju za garantno pismo za kevu kako bi mi došla u Sloveniju. Prikupio sam sve i poslao i keva je otišla u Beograd da preda papire u slovenačku ambasadu. Uzeli su i rekli joj da dođe za 3 dana. Došla je opet posle 3 dana i odbili su je jer garantno pismo nije bilo na zvaničnom obrascu, iako je bilo overeno ovde u ljubljanskoj opštini.

Ko je sada više kriv?
Ja što nisam to znao ili službenica koja je overila nevalidan dokument?
Pa službenica naravno

Ona mora da bude filter i da ne overava dokumente koji nisu validni, a ako je već overila onda ispostava države (ambasada) mora to da prihvati kao validan dokument.

Kada sam ja vadio slovenačku vizu (ima par godina nazad), službenik je prvo pogledao da li su svi papiri u redu i vratio bi mi ih odmah ako nešto nije valjalo, a ne kao sada da prihvati sve papire i da kaže samo “Dođite za 3 dana”. Onaj koji moli za vizu dođe ponovo vozom koji ide prosečnom brzinom 42 km/h (zvaničan statistički podatak srpskih železnica) i sav srećan ide da čuje saopštenje da mu je odbijen zahtev za vizu. Pre se i viza dobijala u istom danu, koštala je 25 EUR, a sada košta 35 EUR + 15 EUR za obavezno komercijalno osiguranje + čekanje od 3 dana + dva dolaska u Beograd. Dakle za nešto veću cenu je svega više. Više daje uvek više. Logično. Odnosno, to je samo zvanično pooštravanje viznog režima zbog ulaska u šengensku zonu. I gde baš sada kada se tako intenzivno pregovara o viznim olakšicama?

Postupak dobijanja vize:

• Prvo se ja cimam da od firme dobijem potvrdu o zadnje 3 plate, zatim idem u poštu po taksene markice koje traži poreska uprava, onda idem u poresku upravu po potvrdu o plaćenom porezu (u zamenu nudim taksene markice), pa idem u opštinu da overim garantno pismo (koje mora biti napisana na zvaničnom obrascu), onda u fotokopirnicu da fotokopiram pasoš i ličnu kartu i na kraju opet na poštu da pošaljem papire u Srbiju.
• Onda to dodje u Srbiju i primalac ide da sredi komercijalno osiguranje za period boravka, pa treba da spremi fotografiju, mora da nabavi potvrdu da je zaposlen ili penzioner (verovatno isto zadnje 3 plate ili nesto slicno), mozda jos nesto sto ne znam i onda ode u Beograd, čeka u redu, uzme obrazac za vizu, popuni, plati 35 EUR i preda sve to. Kažu mu da dođe za 3 dana nazad i dođe nazad, ali nije sigurno da ce vizu dobiti.

Mane:

• Moraš dva puta Beograd (još gore ako si recimo autonomaš)
• Zbog dva odlaska u Beograd zajedno sa ostalim troškovima ukupna taksa samo na udisanje EU vazduha je oko 100EUR
• Ako nemaš auto, minimalno dva sata vožnje vozom u jednom smeru koji ide prosečnom brzinom 42km/h
• Sva ostala nerviranja, čekanja u redu, poniženja, gubljenje vremena

Prednosti:

• Upoznaš dva puta Beograd i to sam centar
• Obiđeš Sloveniju
• Vidiš prijatelja, člana familije

Neki koji me poznaju znaju da je fotografija jedan od mojih hobija. Pošto sam i prilično racionalna osoba, gledao sam kako bi od svog hobija ponešto i zaradio, pa makar to bilo i simbolički, čisto da umirim ženu i da joj unapred izbijem argumente kada bude krenula da me kritikuje zbog trošenja para na foto opremu. Motivisan time, otkrio sam da postoje Stock agencije na kojima se može ponešto i zaraditi prodajom sopstvenih fotografija. Jedna od njih je i ShutterStock.

Krenuo sam da šaljem slike koje sam napravio, mnoge su mi odbili, neke i prihvatili i ubrzo su krenuli da stižu prvi centi – dobija se 25 centi za svaki download objavljene fotografije. Sve je to postalo veoma interesantno i prva stvar koja je bila kada bih ustao, jeste da se povežem na ShutterStock da vidim koliko sam zaradio dok sam spavao. Nekad ništa, nekad 25 centi, a u ekstra profitnim noćima i po 2$. Posle nekih 5 meseci konačno sam skupio 100$ što je uslovilo slanjem prvog čeka. Tačan iznos je bio 102,65$. I ponosno uzmem ja ček i krenem u banku da unovčim – izabrao sam Hypo-Alpe-Adria banku, jer u njoj imam račun. Odmah po predaji čeka uzeše mi 10$ kao troškove provizije i rekli mi da moraju sada taj ček da pošalju u inostranstvo da ga unovče i da ću dobiti novac posle mesec dana. U redu, rekoh, računajući već u glavi na tih 90$… Pre neki dan dobijem obaveštenje da mi se stanje na računu povećalo za neverovatnih 28,55$ što znači da sam u procesu čekanja izgubio još negde preko 60$ na račun bankarskih provizija. Sveukupno, od zarađenih 102,5$ ostalo mi 28,5$, a banke su mi uzele 74$ na ime provizija. Prvo moja banka, pa druga banka u koju su poslali, pa onda treća banka u Americi u Nevadi, a onda su se ređale provizije za slanje nazad… I fino su se oni svi izređali, jedan klik iz kožne fotelje je svakoj od tih banaka doneo preko 20$. Ili je sve uzela banka iz Nevade da sanira posledice čestih nuklearnih proba u toj državi.

Naravoučenije:
Ako možeš, preferiraj solarno plaćanje (pare na sunce). Ako ne možeš, izaberi pravu banku, a ne Hypo-Alpe-Adria. A najbolje ti je da sve obaviš preko Interneta i otvoriš fino sebi račun na MoneyBookers-u i dobiješ elektronski novac koji trošiš elektronski – recimo kupovina preko eBay-a…